Beровања и обичаји у Срба

У покушају да неки народ упознамо на најбољи могући начин, прво чему се треба окрнеути јесу веровања и обичаји истог.

Шта заправо за један народ обичаји и веровања предстаљају?

Постављено питање води нас отварању велике теме, оне на коју је одговор могуће дати једино ближим испитивањем елемената који сачињвају веома сложену мрежу људских схватања и догађаја на одређеном простору.

Уколико говоримо о вери као посебном појму, њено сагледавање са различитих аспеката је неизоставно.

Уопштено, вера означава људску увереност у истинитост неке појаве или тврдње. Посматрно из психолошког угла, то је поверење које ми као појединци дајемо нечему одређеном, а чак се сматра и пожељном. Са друге стране, логика веру свсрстава у тврдњу, којој је у пракси тешко доделити епитет истинитог или лажног суда, али у којој рационалан став игра најважнију улогу.

Насупрот логици, вера у религији има много већи значај, а верник до става не долази рационалним путем, већ по унутрашњој потреби и осећају. Различита схватања и предубеђења условила су постојање различитих религија, но оно што је за све религије заједничко јесте да су око себе окупиле велики број људи, а уједно и кроз векове наметуле карактеристичан начин понашања и размишљања.

Како настаје религија? Пре него што ће религија задобити свој облик центра културних и система веровња, она се сусреће са митом. Мит настаје као последица човекове потребе да објасни и разуме свет око себе и он се по правилу везује за божанства, природне појаве и, што је посебно важно, верске обреде. Отуда повезаност мита и религије, која се као појам први пут јавља у IV веку, када хришћански филозоф Лактанције говори о вези човека са природом, другим бићима и Богом.

Мит временом постаје култ, а култ који се прилагоди насталим променама у датом друштву и привуче већи број људи на путу је да постане религија.

И митологија и религија имале су велики утицај на формирање различитих нација и њихових особености, при чему се посебна пажња поклања обичајима и веровањима која су се временом усталила, а која сваки народ или етничка заједница имају у свом фолклору.

Када говоримо о српској митлогији и веровању, најпре се морамо осврнути на њене корене који потичу из митологије старих Словена.

Словени, најбројнија етничка и лингвистичка група народа у Европи, своју религију градили су кроз три хиљаде година. Назив Стари Словени односи се на групе народа у време двоверја - старе словенске вере пре примања хришћанства. Доба старе вере сеже из III миленијума пре нове ере и трајало је све до покрштавања у 13. веку. Из тог периода упознајемо се на неким од најбитнијих божанстава, које је је могуће класификовати на више начина. Ипак најчешћа подела старих словенских божанстава јесте на три групе. Првој групи припадају божанства која су изворно словенска. Ова божанства се још називају и традиционална, јер су имала своје храмове, свештенике и поштоваоце. У ту групу спадају богови Велес, Световид, Радгост, Дажбог и др. Друга група обухвата богове у чије словенско порекло не можемо бити у потпуности сигурни, а за чија имена постоји сумња да су други називи већ постојећих божанстава. Ту спадају Хорз - бог јутрањег Сунца, Девана - богиња лова за коју се сматра да је по аналогији најсличнија грчкој Афродити, као и друга нетрадиционална словенска божанства. Трећа група представља божанства за која са сигурноћу можемо рећи да нису део словенског религијског система. Она најчешће воде порекло из индијских списа.

Карактеристично је то да у српској митологији срећемо скоро идентична митолошка бића каква постоје и код Старих Словена. Имена ових бића варирају зависно од групе словенског народа, а нека попут вампира постају општеприхваћена и у свету. Веровања наших предака везана за њих могу се поделити на неколико категорија зависно од улоге коју имају.

Демонима природе припадају бића попут Шумске мајке. Шумска мајка је заштитница жена и новорођенчади, а веровало се да лако доноси и односи болест. Уколико би се јавила као лепа жена није наносила зло,док као ружна доноси несрећу. Шуму су настањивале и Русалке, женски водени дмеони. Оне су замишљане као лепе девојке риђе косе које су из воде-река излазиле једном годишње и то искључиво у време Тројичке - Русалне недеље. Те су се недеље људи држали одређених правила да их не би увредили,а оне би пролазиле да оросе поља. О њиховом заносном плесу говоре и списи из 14. века. Демони природе обухватају и Пољске духове што лако можемо објаснити чињеницом да су се Словени бавили претежно земљорадњом.

Под демонима судбине подразумевали су се Суђенице и Усуд. Суђенице, или у Источној Србији Суђаје, биле су три жене које су новорођеном детету одређивале, као што им и име каже, судбину. Из примера Суђеница, али и других бића и појава запажамо повезаност обичаја у нашем народу са веровањима која постоје. Наиме, приликом њиховог доласка, спремале су се три погаче које су се мазале медом, три чаше вина и златан накит не би ли се видело да је домаћину стало до детета. ако је дете било мушко погаче би појело три мушкараца , а уколико је женско три жене. Након тога се детету под јастук стављао босиљак и колачић. За разлику од Суђеница, у Западној Србији рширено је веровање о Усуду, човеку који је сваки свој дан живео другачије. Уколико би се дете родило на дан када је Усуд живео у богатству и дете ће цео живот живети у изобиљу. Такође уколико неко ниеј имао среће у животу за њега се говорило да је рођен у „зао час“ јер је Усуд у том тренутку живео лоше.

Змај, Ала и Ветрогонија припадају атмосферским демонима. Ала је карактеристична искључиво за Јужне Словене и то захваљујући утицају турске и грчке кулутре, који је овом бићу већ познатом у словенској митологији доделио ново име какво ми данас знамо. Њен облик није јасно одређен, али је била омражена међу становништом, јер је уништавала усеве. Против ње се борио Змај, који је био добар демон, а могао је настати од шарана, змије, овна или смука. Ветрогоније су по особинама сличне и змајевима и алама. Овакво име распрострањено је у Западној Србији док се назив Задухачи среће у Санџаку и Херцеговини. Такође су сматрани заштитницима.

Демони болести су Бабице, Милоснице и Чуме. Бабице су зли демони који доносе болест, а некада и убијају новорођенче и његову мајку. Њихова мета је било новорођено дете, које није било сигурно све до свог крштења. У опасности је била и мајка четрдесет дана после порођаја. Бабице су увек нападале ноћу, а могло их је бити и више одједном, што је наносило још већу штету. С обзиром на то да су имале способност да нападну и посредно, помоћу неког предмета, све што је долазило у контакт са дететом или његовом мајком није ноћу остављано напољу. Као заштита против њих су се остављала упаљена светла или ватра.

Милоснице су биле жене одевене у црном. Могло их је бити и више одједном, што је повећавало озбиљост болести, понекад доводећи и до епидемија, али и сам број оболелих. Према веровању, од њих није било спаса, пошто су могле да донесу болест у било којем тренутку. Када би народ посумњао у могућност њиховог доласка, или је епидемија већ отпочела, палиле би се ватре на свим путевима који воде у село, како би се спречио улазак болести у село.

Чума је било митско биће, обично представљено као старица или млада девојка у белом, које је доносило кугу. Била је невидљива, а могли су је видети само људи рођени у суботу. Сматра се да је водила велику бригу о својој хигијени, па се често умивала и чешљала косу. Како би јој удовољили да не нападне њихов дом, људи су јој припремали купку, али и остављали воду и сапун да се умије. Уколико би се појавила куга, људи би одмах сређивали и чистили своје домове, пошто се веровало да не напада уредне куће. Људе је морила стрелицама које је носила са собом, а онај ко је погођен би се одмах разболео од куге.

Међу домаће демоне сврсатвамо Змију чуваркућу и Таласона.

Змија чуваркућа је обично била беле боје, у неким крајевима је била и црна. Веровало се да је она живела испод куће и да је представљала неког предка који је умро природном смрћу и који се по својим заслугама издвајао од осталих. Уколико би се породици десило нешто лоше, управо та змија је била позивана на вечергу, где су јој укућани удовољавали, пошто се веровало да она својим моћима може утицати на судбину. Змија чуваркућа се појављивала само у тренуцима пред неку несрећу, али не као нешто што доводи до ње, већ као знак да упозори остале да ће се нешто лоше десити. Није се појављивала у тренуцима среће.

Таласон је био дух са улогом заштитника грађевина од људи са лошим намерама. Могао је да штити и куће, али се није везивао за саму породицу, већ за објекат који чува. Били су невидљиви, а могли су их видети само људи рођени у уторак и суботу, који их описују као сенке. Веровало се да настају тако што зидари објекта измере сенку особе која пролази поред градилишта и узму њу за таласона, а особа би умрла четрдесет дана касније. Зато су људи избегавали да трилазе градилиштима.

Посебно место у митлогији Срба заузимају човеколики демони. Они су свакако одраз психологије нашег народа и под њима подразумевамо Вампире, Вештице, Море и Омаје.

Вампири су људи који за 40 дана нису успели да одвоје душу од тела. То су најчешће били зли људи и против њих су предузимане разне мере како би се спречила штета коју у наносили.

Вештицама су сматране искључиво жене. Оне су то могле постати за живота или одмах приликом рођења. Веровало се да су најактивније у суботу , те да су се плашиле белог лука. Мит о вештицама распрострањен је у читавој Европи.

Море су биле девојке, за разлику од вештица неудате и нису убијале људе, већ су их само посећивале и мучиле ноћу. Море су се према веровању увек усмеравале према онима који немају чисту савест. Знимљиво је да је веровање о Морама у западној Срији јако распрострањено, док је у Војводини и Источној Србији готово непознато.

Омаје како их зову у околини Лесковца, или Осење, како су познате у источној Србији, биле су бића којих су се људи веома плашили. Као што и само име каже, имале су способност да омађијају, те нанесу зло оном који на њих наиђе. Појављивале су се у разним облицима и избегавале су дан и светлост. Сматрано је да је у њиховом присуству најбоље не померати се и ћутати.

Још неки од демона у нашој митлогији су и Караконџуле, Тодорци, Баба Роге и други.

Сваког од њих прати прича, настала делимично као последица што људког страха, делимично као немогућност да се објасне ситуације и појаве које су некога задесиле.

Обичаји који су се развили на територији Србије условљени су како религијским фактором, тако и историјским догађајима који су се одвијали на овим просторима. Они су се услед освајања других народа суочавали са различитим искушењима, али је тежња да остану и у савременом друштву опстала. Најзаступљенији су они који се односе на фазе животног циклуса, где се нарочито издвајају празнични обичаји. За њима долазе и обичаји везани за венчања, крштења, смрт.

Концепт обичаја варира у неким деловима земље што се може објаснити и културним утицајима са различитих страна.

Обичаји су често у уској вези са веровањима и њихов значај проистиче из потребе за очувањем традиције, јер су управо обичаји ти који одржавају један народ. И мада се са стновишта модерног друштва неки од њих могу сматрати примитвним, они су само доказ људског непрестаног покушаја да утиче на след догађаја.

Веровања и обичаји су ти који су обликовали нашу нацију онако какву је ми данас знамо, остављајући нам простора да непрестно истражујемо и откривамо нове ствари, чак и онда када мислимо да смо већ све видели и сазнали.

Друштво је то које треба да препозна њихову вредност и учини све не би ли их сачувало од заборава. Народ који занемари и изгуби своју традицију, губи и свој национални идентитет, и као такав сматра се и да не постоји. Богата историја веровања и обичаја на овом простору чији се трагови налазе у бајкама и песмама преношеним с колена на колено од стране наших предака ту је да нас подсети на живот какав је некада постојао, а у исто време учине поносим што припадамо овом народу.